Uncategorized

Plavi koverat 

Otvorila je koverat plave boje. Izvadila je izgužvani papir i počela da čita. 

Danas su te moje oči tražile. Trebala si im… I nisam znao kada će te videti ali sam bio siguran da će se to desiti. 

Bila si prelepa u haljini plave boje koja je samo pojačavala lepotu tvojih očiju. Žurila si negde a ja sam seo na klupu u parku i pustio suze da smekšaju moje lice. Nisam te čekao, nisam te jurio… Samo sam šetao ulicama i želeo da te vidim. 

Negde usput sam isprljao pantalone pri dnu nogavica i, dok sam ih bezuspešno čistio, čuo sam morzeovom azbukom pevanu pesmu tvojih štiklica koje veselo udaraju po obloj kaldrmi. 

Voliš me a ne znaš da me voliš. 

To ste mi pevale. Ti i tvoje štiklice. 

Dođeš mi uvek kada si mi neophodna. 

Srećan sam jer je moje srce odabralo tebe. 

I, samo da znaš, najlepša si kada pokušaš da sakriješ osmeh i pogledaš u vrhove svojih cipela. Video sam taj osmeh nekoliko puta i znam da si srećna. I ja sam. 

Hm… Zašto je ovaj papir izgužvan? Možda je… 

Pa da! 

Tačno znam sada! Ha! 

Уобичајен
Uncategorized

Trenutak 

Gledam je kako iskoračuje na kolovoz. 

Svesno. 

Ne toliko odlučno, ali ipak… 

Pogledi nam se sreću. Vidim izmaglicu u njenim očima koja se ne diže… Neprozirne su… Nema nemog odgovora na neizgovoreno pitanje. 

Nemoćan sam a toliko je moći u mojim rukama sada. Mogu da je sklonim sa ulice jednim skokom. 

Da li ću je tako spasiti? 

Zašto se odlučila na taj korak? 

Zašto sam ja video to? 

Da li joj je život postao pretežak?

 Da li je meni postao pretežak?  

Da li je starost dosadna ili mučna? Da li je bol neizdrživa? Da li sećanja blede ili jače stežu? Da li je život privatna svojina ili opšte dobro? 

Kamion je na treptaj oka daleko od nje i na nizbrdici ne može stati pre nego što je udari. 

Čija je odluka o životu i smrti? 

Njena, koja odlučuje da je dosta, ili moja kojem se krv ledi od ponuđenih opcija? 

Moja? 

Moja! 

Kako moja bre?! Zašto moja? Kakve ja veze imam sa tim? Pa samo sam prolazio tuda. Slučajno. Pa tuda skoro nikad ne idem. 

I sad treba da skočim? 

Pa da… To je baš jednostavno. Samo da skočim i eto… 

Hm… 

Dobro… skočiću. 

Ali ne zato što sam dobar već zato što ne mogu da istrpim budućnost u kojoj sam bio statista. Budućnost u kojoj je život ludi ringišpil a ja stojim ispred luna parka i samo gledam sve to… 

I dobro sam se setio zašto treba da skočim i spasim je, jer bi ostatak života verovatno proveo kao osoba koju ne bih mogao da podnesem. 

I, na kraju, ne spašavam ja nju nego ona mene. 

E, svašta… 

Уобичајен
Uncategorized

Pismo 

Ne znaš me a upoznali smo se jednom prilikom. Taj dodir pri rukovanju je bio dovoljan da pokrene kovitlace emocija u meni. Volim te! Možda je pretenciozno, ali kako drugačije opisati stanje u kojem ne mogu da dišem ako te ne vidim barem jednom u toku dana, u kojem samo pomisao na tebe razgrće sve oblake koji se nadvijaju nad mojim životnim stazama, u kojem svaka moja misao nosi  otiske tvoga pogleda… 

Volim te i želim ti srećan rođendan! 

Verovatno ću ti i dalje pisati ovakva pisma i neću ti ih uručiti jer mislim da nisam suđen tebi. Nema veze. Ti si suđena meni. Da mi olakšavaš život svojim postojanjem i neznanjem o mom bivstvovanju. 

Ah, kako je divna ova ljubav, gde te ja nikada ne mogu razočarati jer nisam uvek dovoljno muško za tebe, gde te nikada ne mogu povrediti, iako to nikako i ne želim, ali ponekada možeš nekoga i nehotice povrediti, jer nisam u situaciji da mi daruješ svoje poverenje… Divna i predivna je ova ljubav naša. Više je moja nego tvoja ali tebi pripada, svakako, iako je ne poznaješ. 

Darovaću ti cvet za rođendan, nežan i beo, kao ti, i ostaviću ga sa ovim pismom ovde, iznad plafona ovog lifta gde sam te prvi put video. 

Srećan ti rođendan …

„Ko je ovo pisao i kome“,pitala se ona. „Deluje kao tužna priča. Ajde da vidim šta ima u ostalim kovertama“, I sela je na pod lifta počevši da slaže koverte i cedulje koje su popadale sa plafona. 

Уобичајен
Uncategorized

NJOJ 

„Upomoć!!!  Ja sam se zaglavilaaa!!! „,

galamila je bezuspešno. Niko je u tom trenutku nije mogao čuti jer je njen glas bio okovan panikom. Jedva bi je čuo neko i da je  pored nje. 

U stvari, nju je poražavala činjenica da je šansa da provede rođendan sama naglo porasla. To nikako nije mogla da podnese.
Počela je da plače. Plakala je kratko a onda je obuzeo bes. Skakala je po liftu urlajući svakakve reči bez smisla. 

Sva energija koju je imala se ispraznila u tim skokovima i prilikom poslednjeg doskoka nešto je palo sa plafona starog lifta. 

Koverta.

 Požutela i neotvorena.

 Uzela je tu kovetru i začuđeno je gledala. „Odakle ovo? “ pitala se. Na poleđini koverte je nešto pisalo.

Srećan ti rođendan ljubavi jedina“ 

„Meni? 

Ne! Nemoguće da je ovo meni namenjeno. 

Ali nije otvoreno. 

Možda nije namenjeno meni ali… Otvoriću ga! Ipak je meni danas rođendan. “ Izgovarajući te reči energično je lupila petama o pod i odjednom je sa plafona popadalo mnogo koverata, papirića, uvelog cveća i poneka buba. 

Uz glasan uzdah prestala je da svoju situaciju posmatra kao lošu. Sada je pred njom bila literarna avantura kojoj se nameravala predati otvarajući onaj koverat koji nije bio namenjen njoj… ali možda i jeste.

Na požutelom papiru savijenom na četiri dela, na zaglavlju, lepim i čitkim slovima pisalo je:“NJOJ


Уобичајен
Uncategorized

Njegov plan

„E, žene su čudo. Morala je da ode kod frizerke. He-he… Dobro je što sam diplomirao ovu moju pa znam kako diše. Taman imam vremena da kupim cveće i nađem taksi koji hoće da nas sačeka u dogovoreno vreme. Savršeno će ispasti! “
Ovo je mislio dok je tabanao niz stepenice jer je onaj magarac sa drugog sprata opet nosio cigle liftom kako bi zazidao prozor u podrumu, i sad se zaglavio.
E, ako! Nije mu bilo teško da ide pešice jer se zlurado smejao nesretniku koji je zaglavljen u liftu.

„Da ti malo začinim“, pomislio je i ugurao žvaku u otvor za hitno otvaranje vrata lifta. „Majstori će se malo namučiti oko otvaranja, kad dođu… za jedno 3 sata…“ poluglasno je rekao i veselim korakom krenuo ka izlazu iz zgrade. Snažno je povukao kapiju i izleteo na ulicu.

„Vraćam se pre nje, istuširaću se i čekam je ispred zgrade. Biće to dobro… „

Уобичајен
Uncategorized

Ona u liftu

Čim je zatvorila vrata lifta i pritisnula dugme za prizemlje, čula je kako se približava njegov Moskvič. Bio je to prepoznatljiv zvuk, njoj ni malo prijatan.  U suštini, veoma neprijatan svima osim njemu. Ponos Sovjetske moto industrije, govorio je. Ma…
Sad nikako nije smeo da je vidi, mislila je. Morala je da izbegne susret po svaku cenu.

Pritisnula je stop. Lift je stao. Pritisnula je dugme za podrum. Lift je krenuo ka dole.
Nervoza je rasla u njoj. Lift je bio lep, ali star i spor. Uz to imao je stranice od zamućenog, debelog stakla. Moglo se videti ko je unutra. Ne baš najjasnije, ali ipak… Polako se spuštao do željenog nivoa a On je bio sve bliže.
Možda će ići peške, pomislila je. Da, baš…

Nervirajući se oko lifta i želje da izbegne susret sa Njim, još uvek je čizme držala u rukama. Ni onaj izrastak sede kose zbog kog je vrisnula kad ga je ugledala u ogledalu joj sada nije predstavljao problem. Delovalo je da je za odlazak kod frizera prekasno. On stiže…

Pa dobro, pomislila je i pomirila se sa situacijom. „Vratiću se gore i videćemo šta će biti. Ako me voli, razumeće me.“
Ponovo je pritisnula stop.
U nezgodnom trenutku.
Kada je pritisnula dugme za treći sprat ništa se nije desilo. Lift je stajao. Zaboravila je da se lift zaglavljuje najčešće između prizemlja i podruma.
Udarajući prstima po dugmetu i pritom nogama po podu lifta čula je kako se neka vrata zatvaraju uz glasan tresak. Čula je potom bat teških koraka po stepenicama i otvaranje gvozdene kapije na ulazu…
Jel to On otišao?
Gde će…???

Уобичајен
Uncategorized

Njena poruka

„Moram da odem… “
Ostalo je bilo umrljano od suza koje su ispale iz njegovog oka i nije se moglo razaznati šta piše. Sad ga je hvatala panika. Pitanja… Milion ružnih misli…
Zašto joj nije rekao? Zašto je hteo da je iznenadi na takav način? Zašto se trudi da ispadne šmeker kad je rođen k’o šmrljavko?

Užas u njegovoj glavi još nije stigao do srca pa ga je to, izgleda i spasilo od infarkta.
Nije valjda otišla?
Jeste da je bilo malo trzavica i da se malo nonšalantno ponašao ali nije valjda otišla?
Užas!
Bio je svestan šta mu ona znači i da je uz nju mnogo bolji čovek nego inače ali mora on da bude i šmeker… E, pa, šmekeru, eto ti ga sad. Sad samuj i zadavi se ogrlicom. Nek ti konobar pomogne.

Seo je i trezveno razmislio. Gde je mogla da ode? Kod njenih? Samo ako je poludela, a u tom slučaju nema potrebe da je uznemirava .
Kod one njene kobajagi drugarice? Pa ta joj ionako puni glavu protiv njega tako da nema svrhe sada ići tamo.
Na druga mesta ne bi otišla. Ne bi se brukala i dozvolila drugima da je sažaljevaju.
Znači nije dobra situacija.
Sačekaće sutra i onda će otići po nju.

Seo je na stolicu sav skrhan i pogledao ka ulaznim vratima.
Sinulo mu je!
Izleteo je iz stana kao furija …

Уобичајен