Princes krofna

— ‘Aj da pojedemo nešto slatko.

— ‘Ajde… Al’ ja ću samo limunadu.

–Idemo u onu novu poslastičarnicu. Imaju super kolače. Profiterole, krempite, torte neke …

— Ma svejedno, samo ti krkaj, ja ću da gledam.

–Ej! A imaju i super princes krofne. To znam.

–Ne.

–Šta ne?

— Ti ne znaš da oni, u stvari, nemaju super princes krofne. Ti, prijatelju ne znaš šta su super princes krofne.

–Šta pričaš čoveče? Pa jeo sam ih, super su.

–Da ti ispričam jednu priču o tome?

–Jedva čekam…

–Otišao sam kod nje. Bilo je nekako u sred dana. Odvela me je u poslastičarnicu blizu keja. Rekao sam joj da volim kolače sa žutim kremom, a ne one čokoladne. Ona je smatrala da su princes krofne baš lepe i da će mi se dopasti. Poručili smo, pojeli i bila je u pravu. Bile su fenomenalne. Najbolje koje sam do tada jeo.

U svim našim budućim susretima su se provlačile i princes krofne. Ili smo ih jeli ili smo pričali o njima. U jednom trenutku ona je rekla da ume da napravi možda i bolje od onih iz poslastičarnice. Iskreno, nisam joj baš poverovao. Ali rekoh, ‘ajde nek joj bude. Možda i ume.

Gledao sam je dok je pravila. Ima tu dosta posla, znaš. I stvarno sam video da se baš potrudila da to uradi kako treba. Ne znam da li sam joj to ikad rekao, ali sam joj izuzetno zahvalan zbog toga. Elem, princes krofne su bile gotove i trebalo ih je probati. Već unapred sam znao da ću reći da su odlične i sjajne, naravno. Pa toliki trud žene koju volim ne može da se ne ispoštuje. A možda ću naći i prave reči da ih opišem kao nešto što se zaista može meriti sa onima iz poslastičarnice, pomislio sam tada.

Princeze su izgledale sjsjno. Baš po mojoj meri. Velike, pune krema, savršenog oblika…

Kad sam uzeo u ruku, tu prvu, osetio sam da je teška, da ima tu dosta materijala. Prineo sam je ustima i zinuo baš pošteno. Pa velike su. Nije smešno. Dobro, dobro… Znači zinuo sam i prvi put ih zagrizao. Druže, ti ne možeš da shvatiš tu senzaciju u mom biću, u duši…, ti ne možeš da pojmiš tok misli koje su vitlale po meni u tom trenutku. Ma ne mogu ni ja, sad kad se sećam toga shvatam da je to nestvarno iskustvo.

Taj prvi susret njenih princes krofni sa receptorima na mom jeziku je izazvao neshvatljiv doživljaj za mene do tada. Ja nisam osećao ukus u ustima. Osećao sam nešto u celom biću. Nešto što se teško može opisati. Osetio sam kako me preplavljuje nekakva bela svetlost, ali ona nije samo oko mene nego prolazi kroz moje telo, kroz moje misli, ulazi u centar duše i sve što osećam da sam ja, ta svetlost je obavila. Neshvatljivo. A ta svetlost nije svetlost, to je nekakva živa supstanca koja ima ukus koji mi prija, koji me čini potpuno zadovoljnim u tom trenutku a ipak izaziva potrebu da nikada ne prestane da postoji. Istovremeno sam sit i gladan. Ne umem bolje da ti objasnim.

Ne znam kako sam izgledao tada ali znam da sam rekao da nikada u životu bolje princes krofne nisam probao. I to je istina. Svaki put kada ih je prvila bile su iste. Apsolutno savršene. Obožavam ih.

Jasno mi je da je glavni sastojak u njima bio ljubav. Ne može drugačije da bude. Volela me je. Zato su i bile takve.

Nisam ih jeo odavno. Možda više neću ni imati prilike. Tako da, samo ti jedi te tvoje kobajagi super kolače, a ja ću da pijem limunadu.

Jer, samo njene mogu da jedem. Druge me ne interesuju.

Advertisements

Pokretne stepenice

Te pokretne stepenice su sjajan izum. Imaju svoje prednosti nad liftom, definitivno, a i nad običnim stepenicama. Prvo, ne možeš da se zaglaviš na njima, pa samim tim nema ni klaustrofobičnih napada. To je odlično. Možeš da razgledaš okolo, možeš i da žmuriš, nema veze…

Drugo, možeš na različite načine da ih koristiš.

Uh! Ima baš zabavnih načina.

Na primer, da se krećeš suprotno od smera kojim se one kreću. One idu gore a ti se spuštaš. Zabavno. I treba ti samo malo veštine. Inače ode nos na patos.

Pa onda možeš da se okreneš suprotno od smera kojim se kreću stepenice, tako da vidiš odakle si krenuo i koliko se udaljavaš.

A možeš i normalno.

Treće, ne zahtevaju nikakav napor da bi ih bilo ko savladao, to jest, da bi dospeo gde je krenuo. Staneš na njih i one idu. Ti ništa. Stojiš i čekaš da stigneš.

A četvrti, po meni jedini način koji valja, je da biće koje voliš stane na jedan stepenik iznad onog na kojem si ti, onda svoju ljubav obuhvatiš oko struka i čvrsto je prilepiš za sebe. Da čuješ ono „mmm…“ Tad je ceo tvoj svet u tvojim rukama.

A ja…

Pa, ne mogu da se vozim više pokretnim stepenicama.

Nedostaje mi…

Cipele za lutanje

20180921_230808

Neko mi je sklonio svu obuću.

Nema mojih cipela nigde.

Ne vidim ni jedan par, osim nekih prašnjavih, prastarih, koje mi i ne stoje baš dobro. Nikad mi se nisu ni sviđale. Podmetnuli su mi ih kod obućara a ja bio u žurbi i nisam ni gledao. Posle se ta obućarska radnja naprasno pretvorila u mesaru, a kako u mesari da zamenim cipele? Za šta? Pa ne može čvarak da se obuje… Mada, čvarak može da se pojede. Ali slika koja se javilja je zaista interesantna : ja, bosonog, jedem čvarke izlazeći iz mesare.

Znači, samo su mi ove ostavljene. Pa baš lepo.

One su za lutanje, znate. Nije to u redu, ne teraš čoveka da obuva ono što mu ne stoji…

Mada, niko me i ne tera da ih obujem. Imam izbor: ili bos, pa nek me gleda svet kao čudaka, ili ove cipele, koje će svuda da me vode a nigde da me odvedu, koje mi neće dati da stanem nikad nego će ići gde ih tuđi osmesi zovu…

Uzimam ove cipele za lutanje silom prilika, i osećam da su se skorile od stajanja. Nisam ih ni razgazio, ma nisam ih ni nosio. Malo, po kući, da vidim kako stoje. Žuljale su i tada.

Nije to za mene, to je za neke drugačije ljude koji bi ih rado nosili, i bili bi ponosni zbog toga. Moguće je da one imaju neki šarm, ali ja ga ne vidim.

Ja ću ipak bosonog da ostanem.

 

O vevericama

20180921_005243Dosta vremena provodim u kolima. Vozim po gradu, prolazim raznim ulicama; uskim, širokim, sa rupama, sa krivinama…

Tako vozeći, primetio sam i da se dešava da mi veverica pretrči ulicu kojom prolazim. Prvi put kada se to desilo, bila je dovoljno ispred mene da sam mogao da je ugledam i na vreme usporim da je ne bih pregazio. Od tada sam počeo više pažnje da obraćam i na njih, pored pasa i mačaka. Naravno da ne želim ni jedno živo biće da pregazim, da odmah bude jasno. Ali nekako mi je veverica baš draga životinjica. Lepuškasta je. Malena, ali sa onim raskošnim repom deluje baš graciozno.

Ne razumem se toliko u zoologiju, ali nedavno sam čuo da veverice mogu biti prenosioci istih bolesti kao i pacovi. Obe vrste su glodari pa onda to i nije tako nezamislivo. Ali veverice su mnogo lepše. Bar meni. I nekako, baš su mi drage. Baš, baš su mi drage.

Jer, u jednom parku, jedna veverica se igrala sa njom.

Jurile su se oko stabala.

Bila je prelepa tada.

Sa osmehom koji se ne zaboravlja.

O anđelima

20180919_222517

Anđeli su divna stvorenja. Nestvarne lepote. Njihova dobrota je bezgranična. Za sveobuhvatnost, višeslojnost ili magičnost njihovih osobina ne postoje reči u jezicima ljudi koje bi mogle da ih čak i delimično opišu. Oni su prosto predivni…

To su bića koja pripadaju nebesima. Na višem su nivou razvoja od ljudskog roda. Bolji su od nas u svemu a imaju i neke sposobnosti koje mi nemamo. Mogu da čuju našu misao, razumeju naše potrebe bolje od nas samih, staraju se o nama mada toga nismo svesni. Možda ste čuli da svaki čovek ima svog anđela čuvara. Dobija ga po rođenju , kaže predanje. Možda to i nije najtačnije, ali kakve veze ima…

Anđeli su po definiciji dobri. Osim onih palih anđela koji su se odmetnuli od Tvorca, a o njima nećemo sada pričati. Dakle, anđeli su dobri i žele nama dobro. Ne mogu da čine ništa loše. Prosto rečeno, dobri kao anđeli.

Mnogi od nas i ne veruju da anđeli postoje. Ne priznaju ih, da se izrazim popularnim rečnikom. Mogu da razumem i te ljude. Svašta se dešava na ovom svetu pa se lako i vera izgubi.

Meni je, da budem iskren, žao takvih… Nije baš lepo živeti bez vere da nešto tako divno možda postoji.

A ja, nekako, znam da oni postoje. Nije baš nekako. Znam i tvrdim da postoje.

Jer…, imao sam svog anđela. Plave kose, plavih očiju…

Imao!

I sad da pitam ja vas, šta sam to ja postao, da me moj anđeo napusti?

Hladnoća

U nekoj ulici kroz koju je hodao nekad, ostavio je jednoj ženi svoje jedino srce. I sećanja.

Sećanja je ostavio, ali to se samo tako kaže. Nisu to njegova sećanja. Njena su. On je svoja poneo. Nije baš džentlmenski, al’ tako je. Mada, nemaju ona neograničeni rok trajanja, znate… Ta sećanja će vremenom da izblede, jer tako to ide… Da bi život išao dalje, svojim putem, bez obzira na želje ovih što ga žive.

A srce…to srce neće izbledeti. E, to je bilo njegovo. Ostavio ga je njoj jer je umeo da joj kaže:“ Dušo, moje srce kuca samo za tebe.“ Zato ga je, valjda i ostavio. Da kuca samo za nju. Mada, ja nešto mislim da ga ona nije ni htela. Mislim…njegova stvar, ne mešam se.

Ali sad je prilično čudna situacija; on srca više nema i to mora da ostavi neke posledice, zar ne? Primećujem da nema više smisla za humor, ne smeje se, a i oči su mu nešto vodnjikave. Sav je kilav, mlitav…nekako je bljak.

Znate,nisam ja kardio hirurg, ali mi se čini da i kao laik mogu da mu dam stručan savet da bez srca nema života.

A sve ovo i pričam jer sam baš danas bio kod njega i, onako izokola, suptilno, mu rekao da ne može tako… Ne ide da se živi bez srca, nije to korpa za bicikl pa da možeš bez njega. I znate šta mi je rekao?

“ Znaš, sećanja blede, srca se zalede da bi tuga nestala. Meni je previše hladno i sad.“

Šta je život bez strasti

20180917_131811

Dugo su pričali i onda je čuo:“… i bolje mi je da nisam sa tobom a da imam mir, nego…“

Ostao je zatečen. Nije mislio da to može da čuje od nje. Ona je otišla a on je ostao. Noćima nije spavao. Tražio je način da opstane. A onda je, na poleđini nekog starog kalendara, na stranici meseca marta, napisao ono što je hteo da joj kaže a nije imao prilike više.

„Reći ću ti ovo, jer želim da saznaš još nešto o meni.

Život bez strasti i nije život. To je ravna linija na monitoru otkucaja srca. To je odbacivanje onih najlepših darova koje imamo. To je odustajanje od uzdaha punih ljubavi, odlaženje od osmeha punih sreće, satiranje onog što te gura napred kroz sve nedaće, satiranje nade.

To je, takođe, i kad ti uši pocrvene od besa pa hoćeš da pukneš, kad ti srce zalupa tako snažno da ti se čini da će da pobegne ne bi li se negde sakrilo od bola koji nadolazi, kad suze naviru na oči a ti ih ne možeš zadržati…

A ipak, to jeste život. Svi ti osećaji definišu naše postojanje. Bez njih i ne postojimo stvarno. Više smo kao korov koji smeta cveću na livadi života.

Sva ta strast koju osećaš dok tvoje srce plamti je ono što hrani tvoju dušu koja stremi ka večnosti, ona je pokreće i stvara novu energiju koja uobličuje ovaj naš svet, ona stvara čuda. I kad osećaš ljutnju, odvratnost, tugu, i kad osećaš sreću, ljubav, ushićenost, ti daješ svojoj savršenoj duši da uradi nešto,da stvori nešto, da doprinese, da podari svetu dar nade. Bez strasti toga nema.

Ravnica je lepa, ali kažu i depresivna. Brda, planine, doline, kanjoni, vijugave reke koje seku pejzaž, paleta boja koje se razlivaju po toj slici su ono od čega zastaje dah u grudima a oči se šire.

Ti biraš mir. Ja biram strast.

Ja ću da te volim iako te nemam. Patiću što si otišla. U svakom dahu osećaću bol. Pustiću suze da mi kvase staze. Pustiću život da mi crta po licu bore i ponosiću se što su tu. Jer one su ožiljci duše, koje strast za životom izgura napolje. I neka ih, neka govore koliko toga moja duša ima, koliko je živa. Svaki moj korak će biti ka tebi, u svakom pogledu ćeš biti ti, na usnama će zauvek ostati tvoji ukusi… Ostaćeš moj život, moja strast dok me ima.

I nikada neću dati da mi život postane ravna linija. Ravna linija je smrt. A ja moram da živim da bih te voleo.

Život bez strasti nije život. Pa neka boli.“

Ostavio je to na stolu i izašao, dok mu se na licu, lagano, iscrtavala još jedna bora…